gRADUJ se
Želiš da obiđeš Rim? A ako ti opišem Kikindu?
Zaista ozbiljno hoću da ti prenesem priču o ovom čudesnom gradu!
U njemu je energija specifična.
Tako mnogo tačaka u kojima se vidi čitav svet. A tako mali prostor jedne velike umetnosti…
Eto, tamo imam doktora za turizam, bez portfelja.
On ume da mi opiše baš svaku destinaciju, kao profesor Plavša, sa faksa…
Pa ne moraš ni da odeš tamo.
Baš ako te mrzi da šnjuvaš po Ki-evo ga MikiS. Kis-kis!
I putopis!
Turistički putokaz Kikinde
Dobro došli,
Za nas kažu, a i mi sami često “branimo” tu tezu, da smo u nekakvom zapećku.
Stvar je samo delimično tačna – radi se o geografskom sindromu od kog smo mi, Kikinđani, dobili kompleks.
Uzmite atlas ovog dela Evrope. I sad zamislite krug koji ide sledećom putanjom: Beograd, Novi Sad, Osijek, Subotica, Segedin, Arad, Temišvar, Vršac i opet Beogad.
Gde je tu Kikinda?
Pa, u centru, naravno.
A kada, uskoro, granice prestanu da budu barijere takav krug će zasigurno izgubiti prefiks imaginarnog.
Putnik namernik ili slučajni prolaznik, koji poželi da vidi neke od naših znamenitosti, što ih tako sa ponosom gajimo i čuvamo, treba samo da krene sa trga.
A na tom prostoru kojim dominira pravoslavna crkva, nekad je bilo uzvišenje, mala ada u močvarnom okruženju nastalom od vodurina okolnih reka poput Tise, Begeja, Moriša ali i Galacke, rečice koja je davno proticala severnim delom varoši.
U jesen 1751. godine jedan se čamac-predvodnik namerno nasukao na ovo retko parče suvog zemljišta a iz njega je izašao razvojačeni graničar sa bivše austrijsko-turske granice na Morišu, Kristifor Kenđelac.
I tako je osnivač Kikinde otišao u legendu a njegov jedanaesti sin, Pavle Kenđelac u poznate i priznate naučnike.
U spomen ovom prirodnjaku i poligloti, što je govorio tečno desetak jezika, je i bista u parku izmedju crkve i osnovne škole “Vuk Karadžić”.
Po naseljavanju graničara i njihovih porodica, najpre je na ovom mestu izgrađena crkva pletara od pruća, sa izdvojenim zvonikom, ali pošto je bila mala, 1769. godine počela je izgradnja nove, veće i od tvrdog materijala. Kada je 1773. završena, posvećena je sv. ocu Nikoli.
Zahvaljući diplomi akademskog slikara bečke Akademije slikanje ikonostasa povereno je Jakovu Orfelinu.
Čuveni slikar tog doba- Teodor Ilić Češljar naslikao je ikone na desnoj strani – “Vaznesenje Gospodnje” i “Tajnu večeru” na levoj.
Nova zvona su izlivena 1899. a najveće od njih teško je čitavih 1707 kilograma.
Veliki krst ispred crkve nekad je imao mesto kod sadašnjeg spomenika Jovanu Popoviću.
Ako krenemo u pravcu istoka i prođemo pored pozorišta a zatim i nekoliko lepih spratnih kuća u stilu secesije od kojih se posebno izdvaja ona na uglu, u kojoj se već 120 godina obavljaju bankarski poslovi, stižemo do rimokatoličke crkve u klasicističkom stilu, čija je izgradnja počela 1808. a završena i osvećena 1811. godine.
U njoj su i danas u funkciji stare akustične orgulje koje u ovom prostoru dobijaju jednu novu dimenziju.
Kada bismo naš turistički pohod istorijskom čitankom Kikinde nastavili par kilometara dalje, bila bi to vožnja u prošlost.
Stigli bismo do železničke stanice koja kroz vekove skoro da nije promenila svoj spoljašnji izgled. Četiri godine građena pruga (1853-1857) Segedin-Velika Kikinda-Temišvar donela je stanovništvu ovog grada i okoline svakojake prednosti, a najviše je pomogla privrednom razvoju.
Vraćajući se istim putem, i kako mi to volimo da kažemo, glavnom ulicom, sa desne strane – na uglu ukazaće nam se lepa Lepedatova vila sa kulom, iz 1908. godine, izgrađena u stilu secesije.
Ispred nas će se uskoro ponovo pojaviti trg, koji sada slavi svoj dvadesetdrugi rođendan i savršeno se uklapa u imidž Kikinde, kao da je oduvek bio tu.
A kad stignemo do Kurije biće to još jedan povratak u prošlost.
Ova barokna zgrada jednostavnog izgleda i valjda baš zbog toga toliko lepa, mnogo godina se gradila.
Konačno je završena 1839. godine a dve godine kasnije zabeleženo je da je za postavljanje kamenog grba Dištrikta teškog 2000 kilograma bila potrebna pomoć Peštanskih neimara, Kurija (tada sudnica i tamnica) bila je istovremeno i sedište Velikokikindskog dištrikta do njegovog prestanka 1876. godine (prethodnih stotinak godina Kikinda je sa okolnim mestima uživala posebnu autonomiju i bila odgovorna direktno bečkom dvoru a svoj potpis na Povelji dala je lično carica Marija Terezija).
U svečanoj sali Kurije u kojoj se sada održavaju koncerti klasične muzike, svojevremeno su organizovani prijemi za austrougarskog cara Franju Josifa a kasnije jugoslovenskog kralja – regenta Aleksandra.
Od 1946. namena joj je posve drugačija – tada su osnovani Arhiv Kikinde i Narodni muzej, sa stalnim postavkama arheološkog, istorijskog, etnološkog i prirodnjačkog odeljenja a između ostalih tu je i desetak portreta slikara Nikole Aleksića.
Gradska kuća je u neposrednoj blizini i to je palata zidana u periodu 1891-93. godine (za smeštaj gradske administracije kakvu ulogu ima i danas), u stilu neorenesanse i neobaroka sa primesama romantizma.
Uočljiv je natpis ATTENDITE! – deviza koja opominje na slogu i obzirnost svojih građana. Na fasadi se takođe nalazi i reljefni grb grada Kikinde.
Nepun kilometar odavde nalazi se još jedna osobenost ove varoši – Suvača.
Jedna od poslednje dve preostale u Evropi (druga je u Mađarskoj), danas ona ima potpuno drugačiju ulogu.
Polovinom XIX stoleća u Kikindi je ovih ‘vetrenjača bez krila’ bilo pedesetak. Ispod kupastog krova nalazio se uređaj za mlevenje koji su pokretali konji.
Nekad se u njima mlelo žito ali i paprika. Zahvaljujući vrlo precizno obrađenom kamenju za meljavu, u suvači se dobijala fina mlevena aleva parika.
U novije doba ovaj prostor pokatkad služi kao scena za koncerte klasične muzike ili pozorišne predstave.
Nastavljajući ka zapadu, na putu za Iđoš, prelaskom preko mosta ispod kog protiče naš surogat za reku koju smo izgubili, dakle, voda kanala Dunav-Tisa-Dunav, sa leve strane nam se ukazuje drum, kojim ubrzo stižemo do crkvice posvećene Ognjenoj Mariji, sazidanoj 1865. godine. Kikinđani ovo mesto zovu Vodice a postoji legenda, koja veli da iz izvora, što ga je po usmenom predanju otkrio neki čobanin, izvire čudotvorna voda.
On je tom vodom izlečio svoje bolesne noge i od tada ovde dolaze mnogi namernici u potrazi za olakšanjem i isceljenjem svojih bolesti.
Povratak nas neizbežno vodi do fabrike građevinskog materijala “Toza Marković” u kojoj je sačuvan kompletan skelet stepskog slona – mamuta čiji su ostaci stari oko 60.000 godina!!!
Ova ogromna životinja bila je visoka 4 i dugačka čitavih 7 metara, sa velikim gornjim kljovama (danas je, u replici, možete videti u dvorištu muzeja a takodje i pogledati film o ‘Kiki’ u 3D tehnologiji, dok se u posebnom ‘staklenom kavezu’ nalaze originalne kosti mamuta).
U neposrednoj blizini fabrike ‘Toza Marković’ nalazi se svojevrsna galerija na otvorenom – internacionalni simpozijum skulptura od pečene gline – TERRA.
Svake godine, već skoro pune tri decenije, ovde se održava vajarska kolonija koja je dosada okupila preko 300 umetnika iz celog sveta a oni su izvajali više oko 1.000 terakota velikog formata.
I tako, naše putovanje završava se na onom mestu odakle smo i počeli – ispred hotela “Narvik”.
A ako se baš zadesi da u naš lepi grad dođete u jesen, i to drugog vikenda u oktobru, bićete jedan od nekoliko hiljada učesnika manifestacije DANI LUDAJE, koju već skoro četiri decenije marljivo organizuje Turistička organizacija opštine Kikinda.
Tih dana, po već ustaljenoj ritmici, očekuje vas bogat sadržaj na ogromnom trgu – najvećoj gostinskoj sobi Evrope :
-Petak pre podne obično počinje pozorišnom predstavom za decu a popodne dobošar prolazi ulicama najavljujući manifestaciju.
Održavaju se naučno-stručna predavanja o tikvi ili bundevi a mi je iz milošte uvek zovemo: ludaja.
Večernji sati su namenjeni horskoj ili ozbiljnoj muzici na prostoru TERRE, u Suvači se održava pozorišni komad, a u koncertnoj sali muzeja koncert, najčešće ozbiljne ali i tamburaške, starogradske, vojvođanske muzike.
Subota je najvažniji dan.
Ujutro počinje takmičenje ugostiteljskih radnika u spravljanju specijaliteta i jela od ludaje.
Organizuje se tzv. “Banatski fruštuk” dok je za decu ovo najradosniji dan.
Osnovci se takmiče u štafetnom trčanju sa ludajom, brzom jedenju kolača i cepanju semenki ludaje, a takođe i u pravljenju maski od ludaje.
U rano popodne trgom se sliva šareni karneval dece. donoseći, uz razdragan dečji osmeh i svu raskoš jesenjih plodova.
U popodnevnim satima je, po pravilu, svečano otvaranje manifestacije “Dani ludaje” – pod nazivom “Kikinda u pesmi, igri i folkloru” .gde se uz bogat muzički program, pristupa merenju i proglašavanju pobednika – onog ko ima najteži i najduži plod tikve ali se takođe ocenjuju i drugi neobični plodovi.
U muzeju je u večernjim satima izložba slika i oslikanih tikava slikara naive, kao i izložba likovnih radova i maski od ludaje nastalih od vrednih dečjih ruku.
U lokalnom teatru daje se pozorišna predstava a kasno uveče na otvorenoj sceni rock koncert.
U Domu omladine-žurka, zabavni program u hotelu i restoranima. U nedelju pre podne se tradicionalno dodeljuju priznanja za najuspešnije literarne i likovne radove, najbolje maske, najlepše dekorisane izloge i drugo.
Oni koji jednom posete naš praznik ludaje uvek se ponovo vraćaju, ostali i ne znaju šta propuštaju.
Ta tri dana Kikinda je svetska prestonica ludaje, doživljaj za pamćenje!
I ne zaboravite romantičnu vožnju fijakerom ili karucama do nekog usamljenog salaša, što su oduvek raširenih ruku primali goste.
Baš ste dobrodošli!
Miroslav Brandić
Turistička Agencija “OAZA”
Kikinda
0230 400 970
