Oseti mesta kroz koja nikada nisi ili nećeš proći
Posetićeš Veneciju ili Trst ali vožnja putevima kroz primorska mesta Italije do Riminija, učiniće da je osetiš. Sada! Uz makijato... Sedi i čitaj!
Da bi ti ovaj „tekst“ bio više od toga, potreban ti je smiren um.
Preporučujem ti da se setiš sedenja na pesku, gde god da je to bilo!
Mirise ću ti opisati, a tebi samo preostaje da se ubaciš u uogu Bude, jednako kao što se svakog dana ubacuješ u uloge od kojih se tako jednostavno odlepiš kad kreneš na odmor.
U Rimini ne moraš samo na letovanje.
Ovim tekstom tamo možeš otići kada god poželiš.
Ovo je uvodni tekst za sve one koji nisu „nakrivo nasađeni“ i ne traže mane.
Ovaj tekst je za one koji traže odmor, na tren, u sekundi, u napornoj nedelji, u teškom razdoblju, u onoj finoj letnjoj seti, kad znaš da je kiša septembra zaustavila vreline u kojima se i gunđalo a nije trebalo…
Ovde prestaje gunđanje.
Zastani I... Uživaj!
Kroz prelepe predele Italije
Pokraj mora
Čim stupiš na tlo “Azura”, karabinjeri već nagoveštavaju da si u zoni gde su i miris i energija, potpuno drugačiji…
Liči na vrteške muzičkih ringišpila za malu decu. Izuzetno fotogenični a čak i na slikama mirišljavi…
Ulaziš u tu fotografiju. Njiše te mehanizam. Vekovima je isto radio i jednostavno mu je da tako i nastavi. Vekovima.
Odmah se vidi razlika na drumovima.
Čini se da je sastav drugačiji. Porozan, svetliji i kao tek prosejan pesak, pod širokim gustim građevinskim sitom.
Utabano. Označeno. I obuzima te lagodan mir.
„Ferragosto“-ništa se nije radilo!
Trava pokraj puta nije košena, leluja, kao da sve stoji i odmara se na letnjim vrelinama…
Prelepi i mili drvoredi; šumarci između oblasti, prijatni vetrić i hladovina… Sužavaju se u redove platana kraj puta. Ulaz i izlaz od mesta do mesta…
I taman kad se završi red platana, njihovu sivkasto zlatnu koru zameni čempres. Usamljeni visoki italijanski bor-Pinija i najava mestašca sa kućama koje ti pričaju svojim fasadama boje zrelog nara.
„Gde ideš na more?“
Potpuno drugi svet. I znaš li kako to da osetiš?
Najbolje da ti kažem – tu je! Izvan svih nametnutih moranja. Vrlo blizu!
Umesto da se nesvesno ubaciš u „mašinu“ i odgovoriš kolegi s posla na pitanje: „Gde ideš na more?“
Kad se oslobodi, čovek shvati da je bio u začaranom krugu.
Začaraj se po svojoj volji. Tri, četiri – SAD!
Kako da doživiš ulazak u novu dimenziju?
U bukvalnom smislu, to je deonica oko Chioggie – kako god da pročitate ovo ime, svoju energiju dugo nećete! Jer je ovde sve nestvarno!
Obilazeći, ali ne ulazeći, moram da opišem sam prolazak mostom, kojih oko Venecije ima mnogo.
Ovaj put, ova deonica: najlepša moguća reč je – lebdenje (u snu).
Ono fino sanjarenje, kada se posle istog trgneš i bude ti žao što je prestalo.
Da ne znaš da si pored mora, činilo bi se da su ribnjaci, kao naši u Vojvodini. Rizikovaću da kažem – još mnogo lepši!
Mirna voda, vire nerealni stubovi, i dok se krećeš, ti zaista letiš.
Šteta je što su zaštitne ograde mosta visoke pa se ne vidi prostranstvo…
Izmaglica. Nikog, ničeg. Usamljeni visoki „štapići“ ili šta god da predstavlja ta pojava gde imaš halucinaciju da uplivavaš na Moneovo platno!
I to traje, taman da se malkice i uplašiš.
A onda, pri obali – brodići i čamci.
Pitala sam se – imaju li više skutera ili čamaca? Šta vi mislite?
Šteta je obići ovo mesto, a ne svratiti!
Taj biser… Kao ogrlica od sitnih drvenih perli – dok gledaš, svaka ima svoju priču, i tako je slatka, lepa na svoj način, umiljata i neopisiva…
Volim Italiju. Volim da otkrivam i rastem u njenim slikama. U krajevima koji nisu poznata imena.
Verujte mi, lepota ovog mira nije opisana i nije toliko izlizano poznata. Ne umiri pre Chioggie!
Bar dok je ne osetiš u ovoj mojoj želji. Da te, kao vitez sa venecijanskom maskom, kucnem po ramenu.
Naježi se.
I neće prestati. Naredne slike su na sasvim drugačiji način prejake!
Mesta kroz koja prolaziš, naročito između Ferare i Ravene, apsolutno su za ekranizaciju! Prolaziš preko uskih kanala, mostom, sa kog možeš da uhvatiš takvu sliku – nema je!
Brodići, barke, jarboli, čamci… Bezbroj njih se ljuljuška. Sunce ih ljubi, a ti ne uspevaš da ih uslikaš telefonskom kamerom. Pronaćiću je na internetu i probuditi ushićenje jer nisam sanjala da ovakva lepota postoji.
Fotografi, rado bih za vas spremila turu. Ovo niste otkrili.
Nepunih 7 dana, doza adrenalina nakon koje možeš da ležiš i gledaš u svoj luster (koji ti je bio baš dosadan).
Šta se još niže pre odredišta?
Crkve, imanja, pa i stare fabrike, ali vinogradi i vinarije koje pozivaju na vino sa peska!
Slika koja mi ostaje u mislima pre velikog, ma ogromnog belog točka za vožnju u luna-parku i Safari centra; kanal sličan manjim rekama obraslim zelenilom. I kućice uzdignute na stubove, sve liče jedna na drugu i sve imaju ribarske mreže, kao da će se snimati romantični film sa Kevinom Kostnerom (a propustila sam i njega, i Klunija, i Pita, dok sam u povratku kasno saznala za Mostru).
I onda… Poznati kružni tokovi, poznate ulice i osećaj da si tu gde voliš biti. Još jedan dom.
I miran izdisaj, kao kad legneš na svoj krevet, ugasiš lampu i znaš da su sve obaveze rešene.
Znaš da je more negde tu… Kao utkano u urbanu i organizovanu strukturu jednog od najstarijih gradova, jednog od najvećih u okrugu, i pogrešno prevedenog kao „Mali Rim“, nepogrešivo i jeste nalik glavnom lepotanu.
Neverovatna površina, pa ti moram reći – NIGDE BEZ NAVIGACIJE!
A putokaz ovog teksta će ti reći da je uvodni deo završen. Biraj da odmoriš, da istražuješ kroz Wiki, ili da pređeš na naš sledeći tekst.
U svakom slučaju, ovu našu dobru energiju prosledi dalje, javi nam utiske i – zašto da ne – sarađujmo ako imaš nešto što će biti u prelepoj energiji preneseno sličnima.
Autor: Marijana Kerleta